jeftinauzvisenost

Nisam mogla da…da nadjem olovku i papir. Kako je sve tako teško početi. Meni. Morala sam muziku da ugasim jer sam opet čula bujicu reči i gomilu glasova a nisam mogla da se usredsredim!

            Našla sam trzalicu. Davno još, pa sam je stavila u ćasu pored kreveta. Tako mi pogled onda ponekad sleti na nju. Dobila sam je pre četiri godine. Kako je to patetično čuvati tako beznačajne i bezvredne sitnice! Nekada sam mislila da je to sve veoma specijalno. Da ću jednoga dana sesti i sa velikim ponosom i radošću pretrživati te kutije. Đubre. Svako svome jatu, kažu. Tako i ja ne skupljam markice, ni parfeme, ni kubanske cigare, ni cedeove... Otpatke! Valjda su trebali da imaju funkciju potsetnika. Kao videću ih i znaću gde sam ih našla, gde sam tada bila, sa kim i zašto sam baš to odabrala. Puno je to informacija, shvatam sada. Jadno je što niko neće iskoristiti to da napravi film o mom životu, kako sam uvek zamišljala. Mislila sam, bitno je za rekonstrukciju, želim da se tačno zna, šta, gde, kako... Ha, ma ko bi toliko vremena posvetio prvo, potrazi za istinom, drugo, za irelevantnim, treće, ipak je to samo jedan život? Kažu, jedan ko ni jedan!

            Trzalica. Patetika. Srednje ime. Ili želi manje ili uradi više! A nikada nisam naučila da sviram niti sam preterano pokušavala. Uvek sam u većini svojih života zamišljala da znam da sviram. I pevam. Mocart. Zašto nisam mogla biti tako neko? Ne mogu ni gitaru da sviram a kamoli nešto teže! Za neke stvari se nikada nema vremena. Njihovo vreme nikada ne dođe. Tako nekada se desi da prosto ne dođe tvoje vreme. Verujem da neke čokolade nikada ne budu pojedene jer prodje njihovo vreme, bez obzira što su bile divne, dobro reklamirane...

            Nešto sam htela...A, da. Da nadjem kanal. Ova olovka je kanal, no mi se čini nekako tanko ...ili ja ne pišem dovoljno brzo? Želela sam još nešto... Da se pogledam u ogledalo. Ma šta rekli-vidimo se mi iznutra. Dobila sam boju od sunca. Još pre roka, ali sad je i jača. 50 stepeni preko dana. Neće da kažu! Lažovi! Nisu oni krivi, tako su ih učili. Tako mora. Ova reč mora čini se ključna u kojoj god rečenici, u kom god kontekstu da se pojavi...

            Nekada gledam ove ruke i čine mi se starijim. Kao da gledam ruke moje majke. Ili neke glumice iz filma. Od kada sam malo odgajila nokte i našla ovu čudnu boju laka, čine mi se da nisu moje. A svaki prst kao da pripada drugoj osobi. I drugoj i drugačijoj. Dete, malo. Fina, snob devojka, vrlo popularna. Devojka koja radi nešto, ali stiže da nalakira nokte. Devojčica koja je prvi put videla lak kod tetke. Ozbiljna devojka, koja drži do sebe, stroga je i teška ali ne dobija uvek ono što zamisli. Imam maskare od prethodnih dana. Ne volim da je skidam, svidja mi se taj izgled „drugi dan“. Ne u foliranju tipa „kako mi je kul bilo sinoć“. Nego, daje mojim očima oštrinu, deluju mudrije. Naivnost nije svima ime, ali je nekima prezime! Kosa... Pre četiri meseca bila je „nova“. Nije toliko bila lepa i kul koliko je bila drugačija prethodnim pa je opet imalo efekta. Sada? Ne znam... Prosula sam talase... Ipak šnala nekada zna da učini svoje. Digne je taman tako da mogu da vidim celo svoje lice! Da... Obrve. Oštre. Sa usekom ili kako kažu babe-zarezom. Eto! Ne znam drugačije. Svidja mi se tako. Malo kreona. Sada su mi oči još upadljivije a lice još veći kontrast ima. Roze ruž. Poželela sam da ga imam, neki barbi roze sada bi bio savršen. Imam neki na ljubičasto. Poslužiće. I onako ne idem nigde. Ne stvarno.

            Čester kaže „Dont lie“. Nisam ni primetila da se pesma završava. Gde li sam? A, da, žudim da sve ovo zapišem negde, a u stvari bih više volela da to neko učini umesto mene. Početak. Kako si težak?! I zašto uvek meni? Znam, ne samo meni. Ali početak je težak. Imaju tamo stihovi koji kažu da je najteži deo završetka novi početak. Ovaj početak ne bi, po toj logici, trebao da ima težak završetak jer posle njega, nema opet početka... Napokon....početna misao. House of the rising sun...

            Otvorila je vrata i ušla u sobu. Majica, piđžama, donji deo, papuče za po kući i repić na vrh glave. Sela je i pojačala pesmu, pa se pogledala u ogledalu. Nema odgovora jer nema pitanja... „Neka ovo leto bude moje zadnje leto“. Osmeh. „Na ovoj vrućini se i onako umire...Na ovoj dosadi se umire.“ U životu se uvek umire. Prišla je prozoru. Tiho je napolju. Koliko može biti... Čuju se psi, oni se uvek čuju, makar u daljini. Generator i rasveta od obližnjeg supermarketa. Automobili iz susedne ulice i sa parkinga izmedju obližnjih zgrada. Ne spavaju svi. Petak je. Živahnosti grada atipod je prozorsko okno. Ona gleda. Mrak je. Ne mora da gleda da bi videla. Pejzaž sa tog prozora mogla je da prizove u sećanje u bilo koje doba dana i noći. Poznatosti. Uvek ih tražimo kad žudimo za osećajem sigurnosti. Kada manjka kontrole, onda je i pogled na poznato dvorište velika uteha. Vetar. Danas je ustvari hladnije nego prethodnih dana. Ali nema kiše. Malo vetra.“Savršeno“.

            Vratila se do ogledala. Malo je. Vidi samo svoje lice... „Kada čujete u statistici ili na televiziji ili vam ljudi kažu-to je zato što je depresivno-lažu!“ „Ja nisam depresivna! Verujte mi, znam šta to znači“. Ona se smeši. „Ja volim život“. „Sa mukom odlazim“. Kontrola. Izbor. Iluzija. Svrha. Poenta! Ne bitno! Ona nije depresivna. Nema dalje. Nema objašnjenja. Nema razloga. „Neću nikoga da kaznim“. „Nije mi muka od svega“. „Ide mi se! Eto“. Suze. Smeh. Suze. Smeh.

            „Forever is just a minute to me!“ Mili zvuci. Kada je već došla ova pesma na red? „Uzeću sve!“ Možda je to filozofija koja radi u korist nekoga. Sigurna sam. Svako ima svoje pratioce i podanike i sadrugove. U snovima sam ja ta osoba što grabi sve i želi puno i puno dobija. A u stvarnosti- ne. Kod svih tih silnih teorija i filozofija, ne mogu da se ne pitam, da li svi oni znaju da nikad ne mogu biti apsolutno u pravu? Što ih sve, u suštini, čini u krivu? Svi oni greše i sva njihova uverenja i filozofije su pogrešne. Apsolutizam. Koliko li je on žrtava odneo?

            Infra-red...Čester ima, ipak, emocionalniji glas. „Volela bih da umrem pre njega kako bi mi pevao na sahrani“. Izjavila sam jednom u nekom mom ludom snu gde sam ja bila naravno, poznata, lepa i sa dosta para. Emocionalnost mi je uvek bila jača strana. Na žalost nikada nisam imla glas da ga pustim na taj odredjeni način koji bi svima stavio do znanja kako se ja osećam. Pasivna agresivnost vam je odmah do autodestruktivnosti. Ako jednoga dana nađu gen za autodestruktivno ponašanje, kao što traže gen za sve, da bi se mogli, još jedanput, odreći Boga, onda će, verovatno odmah do njega, na istom hromozomu i alelu biti i gen za pasivno-agresivno ponašanje. Brajan je veoma pasivno-agresivan. I u tome je divan. Zar on nije dokaz da Bog postoji? Zar ja nisam dokaz toga istog? Ma, smešno je da se ja ovim zamaram. Čime će se pametniji ljudi baviti i dosadu ubijati? Već više meseci alarm za budilnik mi zvoni „All along the watchtower“ i ne mogu da je čujem sada. „Leave out all the rest“ Kako prikladan za ovaj trenutak!!!

            Popela se na prozor, pogledala se u staklu po poslednji put. „Lepa sam“. Zakoračila je!

            Prvo se soba vrtela oko mene. Sve brže i brže. Baltik vodka, prazna flaša na radnom stolu, stoji tu više od godinu dana, preškrabaj. Magnet „Alanya“ ne sećam se od kada... Uskršnja jaja, od pre tri, četiri i više godina, ne bitno. „Raskršće sumraka“, divan svet, šteta što je ne stvaran skoro kao i ovaj. Ubrzava!!! Vrti se ne samo soba, nego se vrtim ja. Vrti se sve. A svet stoji. Za promenu. Posteri. Svi oni. U krug. Makar sam ja čuvala uspomenu na nekoga. Stari cedeovi koji više ne rade, ne bitni! Krigla za pola litre piva koju sam ukrala sa domske žurke pre više od godinu dana, preškrabaj. „Kapljice mudrosti“, lepe i divna osoba, ali ne vredi... Stari krevet, stara soba, stari grad, stara država, još stariji svemir i ..................nikakva ja! Još starija. Prašina...

            Negde na pola puta do dole, nasmejala se i počela da plače. Udahnula je. Želela je ali u zadnjem trenutku shvati da sve vreme ustvari drži dah. „Dakle, ipak nije sve savršeno“. Ipak ne može sve da ide po planu. „Bože oprosti mi.“ „Dolazim ti!“  „Volim vas sve!“ Bile su zadnje misli, kako je dodirnula tlo. Poželela je da ih kaže, ali umesto reči iz njenih usta, lila boje, krenula je tamna tečnost. Usne su izvijene u osmeh. Oči su čiste. Nikada nikom nisu bile čistije. Prazne i čiste. Pogleda nema. Vetar je dunuo malo jače i poneo njenu kosu a onda je vratio nazad. Igračka pre smrti-igračka posle smrti! Niko nije ništa video. Odabrala je dobar trenutak. Sa telefona još uvek se čuje muzika ali je niko ne sluša. Nema vise patetike. To je to.

T. P.

5 Comments: